Muzički svet zavijen je u crno – britanski roker snažnog glasa, Teri Rid, poznat pod nadimkom „Superlungs“, preminuo je u 75. godini od posledica komplikacija izazvanih rakom. Iako nikada nije postao globalna superzvezda, njegovo ime zauvek ostaje upisano u istoriju rokenrola – i zbog muzike koju je stvarao, ali i zbog ključnih odluka koje su oblikovale pravac najvećih bendova svih vremena.

Vest o njegovoj smrti stigla je samo mesec dana nakon što je otkazao planiranu jesenju turneju za 2025. godinu, koja je trebalo da obuhvati nastupe u Velikoj Britaniji, Irskoj i Norveškoj. Tada je saopšteno da se muzičar suočava sa ozbiljnim zdravstvenim problemima usled lečenja raka, ali se ipak gajila nada da će se oporaviti i ponovo stati na binu. Nažalost, borba se završila tragično.

Rođen 13. novembra 1949. godine u Kembridžširu, Teri Rid je muzičku karijeru započeo veoma mlad. Već početkom 60-ih godina bio je frontmen benda Peter Jay and the Jaywalkers, ali se ubrzo otisnuo u solo vode. Prvu ozbiljnu pažnju javnosti privukao je 1966. godine, kada je bio predgrupa Rolingstonsima na njihovoj britanskoj turneji, što je bio samo početak njegovog zvezdanog uspona.

Poznat po sirovoj snazi svog vokala i neospornoj harizmi na sceni, Rid je tokom 60-ih nastupao rame uz rame sa legendama – od Kriima i Flitvud Meka do Džetro Tula. Bio je prisutan na ključnoj tački razvoja britanske rok scene i često nastupao zajedno sa Džimijem Hendriksom, sa kojim ga je vezivalo blisko prijateljstvo.

Jedan od najzanimljivijih delova njegove biografije vezan je za ponude koje je odbio – i time direktno uticao na formiranje dva od najvažnijih bendova u istoriji rokenrola.

Kada je Džimi Pejdž tražio pevača za svoj novi bend, Teri Rid je bio njegov prvi izbor. Ipak, Rid je tada već bio pod ugovorom i morao je da odbije ponudu. Umesto toga, preporučio je Roberta Planta, kao i bubnjara Džona Bonama – dvojicu muzičara koji su kasnije postali osnova benda Led Cepelin.

Slična situacija desila se i sa Dip Perplom, koji su mu takođe nudili mesto frontmena. Rid je i to odbio – ostajući veran svojoj želji da gradi sopstveni muzički put. Kasnije je u intervjuu za Gardijan izjavio:

„Hteo sam da radim svoju stvar. Dao sam im pola benda – to je dovoljno s moje strane!“

Iako nikada nije doživeo svetsku slavu koju bi mu članstvo u pomenutim bendovima verovatno donelo, Teri Rid je ostavio dubok trag kroz svoje solo izdanje. Njegov debi album Bang Bang, You’re Terry Reid (1968) i naslednici Terry Reid (1969) i River (1973) ostali su visoko cenjeni u muzičkim krugovima, dok se album Seeds of Memory iz 1976. godine danas smatra pravim draguljem psihodeličnog roka.

U kasnijim decenijama, Rid se više posvetio studijskom radu i saradnji sa drugim muzičarima. Tokom 80-ih i 90-ih sarađivao je sa velikanima poput Dona Henlija, Džeksona Brauna i Marijan Fejtful, dok se 1991. vratio na scenu albumom The Driver. Njegovo poslednje izdanje bilo je The Other Side of the River iz 2016. godine, kolekcija ranije neobjavljenih snimaka.

Teri Rid nikada nije žalio zbog karijernih izbora koje je napravio. Naprotiv, uvek je isticao da mu je najveće zadovoljstvo bilo u samom činu stvaranja i izvođenja muzike. U jednom od svojih poslednjih intervjua iz 2024. godine rekao je:

„Pravljenje muzike mi je oduvek bilo zadovoljstvo. Kao klinac sam ustajao i pevao u kafani i svuda gde stignem. Moj otac je rekao: ‘Mislim da ovde nemamo vodoinstalatera.’“

Njegovu jedinstvenu umetničku ličnost prepoznali su i poštovali brojni muzičari. Još 1968. godine, Areta Frenklin ga je u intervjuu nazvala jednim od najvažnijih izvođača iz Velike Britanije:

„U Engleskoj se dešavaju samo tri stvari: Rolingstonsi, Bitlsi i Teri Rid.“

Nakon njegove smrti, brojni umetnici su se oprostili od njega putem društvenih mreža. Gitarista Džo Bonamasa istakao je da je Rid bio „jedan od najvećih koji su ikada postojali“ i „divna osoba i duša“, dodajući da mu je Teri bio mentor i blizak prijatelj.

Teri Rid je preminuo okružen porodicom. Iza sebe je ostavio suprugu Anet, bogatu muzičku zaostavštinu i neizbrisiv trag u istoriji roka. Njegov život i karijera ostaju podsetnik da ponekad i oni koji odbiju svetla reflektora mogu imati ogroman uticaj na svet muzike – tiho, ali moćno, baš kao što je pevao.

BONUS VIDEO: