Stanija Dobrojević je tokom cele večeri bila u centru pažnje na žurki, raspoložena i energična, neprestano igrajući uz muziku i podižući atmosferu. Delovalo je kao da uživa više nego ikad, pevajući iz sveg glasa i prepuštajući se ritmu bez zadrške. Ipak, u jednom trenutku desio se nagli preokret u njenom raspoloženju.

Kada su se začuli prvi taktovi pesme „Đurđevdan“, emocije su je potpuno preplavile. Iako je u početku nastavila da peva, već posle nekoliko stihova njen izraz lica se promenio. Osmeh je nestao, a oči su joj se napunile suzama. Pokušavala je da ih sakrije, brišući lice i okrećući se od drugih, ali bilo je očigledno da je pesma u njoj probudila duboka i bolna sećanja.

Prisutan svet je primetio da više nije ista – energija kojom je do tada zračila zamenjena je tugom i setom. Nije mogla da sakrije koliko su je pogodile reči pesme, koje su je, po svemu sudeći, podsetile na teške trenutke i razočaranja kroz koja je prošla. Nakon svega što je doživela, jasno je da su je izdaje i emotivni udarci ostavili ranjivom, a ova pesma je bila okidač koji je probio njenu spoljašnju snagu i razotkrio ono što nosi duboko u sebi.

U tom trenutku, iza glamura i samopouzdanja, videla se njena druga strana – ona koja pati, koja pamti i koja, uprkos svemu, još uvek oseća veoma snažno.