Učesnica rijaliti programa „Elita 9“, Tanja Stijelja, poznata gledaocima pod nadimkom Boginja, podelila je sa javnošću svoju potresnu životnu priču. Njena sudbina obeležena je tragedijom koja se dogodila tokom operacije „Oluja“ 1995. godine, kada je sa prostora današnje Hrvatske proterano više od 250.000 Srba.

Tanjina majka tada je bila u poodmakloj trudnoći s njom, dok je već brinula o dvoje dece, sinu Savi i ćerki Aleksandri. Porodica je, poput hiljada drugih, bila primorana da napusti dom i priključi se izbegličkoj koloni. Na tom putu stradanja, granata je pogodila automobil u kojem su se nalazili Tanjin otac i deda, usmrtivši ih na mestu. Tragediji, nažalost, tu nije bio kraj. Nedugo nakon što je donela Tanju na svet, njena majka preminula je od tuge i pretrpljenog stresa. O tim teškim i bolnim trenucima, koji su zauvek obeležili njihovu porodicu, svojevremeno su otvoreno govorili Tanjin brat i sestra.

– Kolona je bila nepregledna. Kada se napred ukaže uzbrdica ne vidi se čelo kolone, a kada se okrenete nazad ne vidite kraj. U koloni traktori, konjska zaprega, mali kamioneti, putnička vozila, ali i pešaci. Kretala se sporo. Kada se neko vozilo pokvari ili se zaustavi, cela kolona iza stane dok se to ne raščisti. Izgleda da se ljudi u panici nisu setili da ponesu vodu, a mnogi ni hranu – otkrio je Savo, a onda je progovorio o trenutku kada je granata pogodila vozilo u kojem su se nalazili njegov otac i deda:

– Nastala je vriska i cika, zapomaganje, leleci. Neko me je vukao za ruku, toga se sećam, jako me je vukao. Našli smo se na cesti i to ispred ’mercedesa’ moga oca koji je goreo. Leva vrata su bila otvorena a unutra su u plamenu sedeli moj otac Mirko i iza njega moj deda Branko. To je onaj ’mercedes’ koji se vidi kako gori na snimcima. To je slika koja mi se urezala i koju nosim sve ove godine. Kad sam izašao video sam oca u autu bez glave, a deda je bio nagnut napred. Pozadi sa njima u autu je bio komšija Dušan Ivaneža, ali njega nisam video, jer smo odmah krenuli ka šumi da se sakrijemo.  

O ovom traumatičnom događaju svojevremeno je za medije govorila i Tanjina sestra Aleksandra.

– Sećam se majčinog vrlo jakog zagrljaja i vriska žena. Danas kada me neko malo jače, prijateljski zagrli, obuzme me strah, što je izgleda posledica traume. Sledeće što pamtim je da gledam u automobil kako gori. To je, kasnije shvatam, vozilo u kojem su stradali otac i deka. Baka mi je pričala da narednih godinu i po dana skoro svaki put kada nešto pojedem, povratim. Kada sam odrasla i spoznala šta se tu desilo, kada sam posle 20 godina posetila rodno selo u opljačkanoj kući našla sam na prozoru male patikice za koje mi je tetka rekla da su moje – rekla je ona jednom prilikom, te je otkrila da joj se u sećanju urezala mamina krvava ruka koja je grli:

– Gledala sam kroz njega. Unutra je bilo još mnogo žena. Videla sam avion i pokazala rukom na njega, a baba je viknula mami: “Skloni to dete sa prozora!” Mama me zagrlila, ali ja sam opet gledala taj avion. Sledeće slike koje pamtim su da kamion staje, žene vrište, bratu teče krv iz uveta, a da je mamina cela ruka kojom me je grlila bila krvava. Neko me je, potom izneo iz kamiona i tada sam videla automobil koji gori. U tom trenutku nisam znala da su u njemu bili moj tata Mirko i deda Branko, samo vidim babu kako vrišti i hvata ruku koja visi iz tog vozila. Onda smo otrčali u neku šumu.