Život Milana Miloševića, poznatog voditelja emisije “Elita”, je toliko dramatičan da bi mnogi rekli da bi mogao poslužiti kao inspiracija za film.

U nedavnom gostovanju u podkastu “Na liniji života”, voditelj rijalitija je otkrio mračne detalje iz svog odrastanja, posebno o nasilju koje je on i njegova majka trpeli od strane njegovog oca. Ove informacije su šokirale sve prisutne, a Milan je otvoreno govorio o svojim traumama.

– Kako je tvoj otac izgledao kada je bio kod kuće, kakav si odnos imao sa njim – pitao je voditelj.

– Nikakav, katastrofa, uvek je govorio da ja nisam onako kako je zamislio…Moja majka je imala 27 abortusa, 72′ godine je rodila mog brata Zorana i njemu je sa tri godine ustanovljena cerebralna paraliza i njoj su doktori rekli, pošto je nju otac tukao u trudnoći, da više nikada ne rodi. Svaki put kada je dolazio pijan, ona je ostajala trudna, to je bilo mučenje! To je film, najružniji horor film. Ona je abortirala tu decu, nikada nije htela da rodi tu decu, nije želela, kome da rodim?! I 76′ godine je ostala trudna, kada je mene trebala da rodi, otišla je kod jedne komšinice na zajam milion dinara i ona joj je rekla: “Opet ideš da abortiraš”, ona je rekla: “da”, ona joj kaže: “Poslušaj me, nemoj da abortiraš ovo dete”, ona je od tate krila da je abortirala…Oca pamtim po ružnim stvarima, ne po lepim, nimalo. Dve situacije. Jednom kada sam došao, mislim da sam išao na neku sekciju, došao sam kući oko devet uveče i ulazim, čujem vrištanje. Vidim Zoran u sobi i vidim da se u kupatilu čuje, ja pravo idem u kupatilo, ne može da se uđe. Ja otvaram vrata, ono kada krvava sva, on nju tuče u kadi, obučena je bila. Ta scena mi je zauvek ostala i još jedna ružna scena, kada sam prvi put pokušao da dignem ruku na oca. Mama i ja smo sedeli u dvorištu i pili kafu, tri, četiri popodne, pijan, baca bicikl. Ona je mislila da je ćutanje najbolje. On je prišao i udario je toliko jako pesnicom u slepoočnicu, ona se srušila. Ja sam mahinalno skočio na njega, on je mene odgurnuo, ja sam tada prvi put skočio da je odbranim. Te dve scene pamtim i ništa više lepo u životu, nikada… – rekao je Milan, a onda je nastavio:

– Ja sam uvek bio dobar đak i ja kada su ga pozvali u školu da mu to kažu i on me upiše u metalostrugare. Ljudi su bili u šoku kada su videli, šta ću ja da radim sa metalostrugarima?! Ja ne vidim sebe tu. Ja kažem mami posle par dana: “ti i ja ćemo da napravimo septembarski prevrat, ispisaću se iz škole i upisati bilo gde, gde mogu”, ja se ispišem i odem i upišem se u hemijsko-tehnološku. On je saznao tek posle četiri, pet meseci, hteo je da me ubije, i mamu, misleći da je ona sve to organizovala. Ja sam bežao od njega. Znao sam te fore, ali nije bilo fore kada zaključa. Jednom je zakovao prozore na kući, tj. na delu gde je kuhinja i dnevni boravak i zapalio sto za ručavanje. Vatru zapalio i sedimo tu, mama, moj brat Zoran koji se trese i on, nema pomoći, gotovo, gorimo…Niko nije smeo ništa.

– Da li si pokušavao ti da mu oduzmeš život – pitao je voditelj.

– Ne, nikada, ja sam gledao da što pre izađemo iz svega toga. Moj tata je umro 17. maja 1995. godine, javljeno nam je u sedam ujutru. Umro je od srčanog udara, ja sam se samo prekrstio i rekao: “Hvala ti Bože”, nijednog trenutka ga nisam žalio. Nije on džaba umro, video je sve naše muke, neka sam i grešan, briga me, mi smo se rešili zla! Ja sam tada počeo da radim kao konobar, imao sam lep bakšiš, uveli smo fiksni telefon, mi jedini nismo imali…Nikada nismo imali veš mašinu, uvek je govorio: “Šta će meni veš mašinu, kada imam ženu”, ceo dan je tako na ruke prala za mene, za brata…Ja sam bio u spavaćoj sobi, mami je javljeno, komšinica je zvala, i mama dolazi kod mene i govori: “Umro ovaj”, ja ne znam gde sam, kaže ona meni: “umro Stojan”, ja kažem daj prvo da popijemo kafu. Plače ona, njoj nije dobro, ona je posle par godina govorila: “Bože da mi je živ, da imam s kim kafu da popijem”, ona je takva, ja ne, ja mislim da je to dar od Boga – rekao je Milan, te je započeo priču o svom bolesnom bratu:

– Ja sam čuvao brata, moja mama je kopala ceo dan, 12 sati radi u njivi. Moj brat je puzao do svoje 12 ili 13. godine, ali se meni sve svodilo da brinem o njemu. Kada je otišao u dom, pre jedno 30 godina, mislim da sam na mojoj mami video veliko olakšanje, nažalost, ona je noću ustajala da ide peške da ga vrati iz doma, bilo je teško da se donese takva odluka. Nismo mogli više da brinemo o njemu, bio je sve agresivniji. Na nagovor jedne socijalne radnice smo ga poslali u taj dom i pre jedno sedam, osam godina jedna mlada žena je rodila isto takvo dete. Jedan dan je došla kod moje mame, ne poznajući moju mamu, pitala da razgovara sa njom. Kaže mi mama da je plakala prvo pola sata, ona kaže: “Hoću da mi pomognete, pomozite mi da stavim starije dete u tom” i moja mama je tada posavetovala i tada je dala svoje dete u dom i dan-danas je zahvalna mojoj mami…Za vreme korone sam bio u poseti, posle toga nisam, stalno sam u kontaktima sa medicinskim sestrama, teško mi je sada da odem kada majka ne može. On je na nivou deteta od dve godine. Nedostaje mi da ga vidim ali mi je previše sada da vidim kada moja mama nije mogla godinama da ga vidi. Nekako su nas na početku savetovali da ne treba da dolazimo često kako ne bi osećali potrebu i više patili za kućom, međutim, moj brat nije bar vidno patio za nama – rekao je Milan u pomenutoj emisiji.

BONUS VIDEO: