Potresna ispovest Bognjine sestre i brata: Otkrili tragične detalje iz života njihovih roditelja

Aktuelna učesnica “Elite 9”, Tanja Stijelja, poznatija kao Boginja, kako je sama ispričala, ostala je bez oba roditelja. Naime, njenog oca i dedu raznela je granata, dok je njena majka preminula na porođaju, tačnije, dok je rađala nju. Ona je sinoć, tokom emisije “Izbacivanje“, ogolila dušu do koske, te je otkrila cimerima o čemu je reč.

– Mnogo teško, nisam osetila tu roditeljsku ljubav. Niko ne može da zameni mamu i tatu i to je posebna ljubav, ali eto. Moji roditelji su živeli doba rata, moja sestra i moja mama, a ona je bila trudna sa mnom. Bežali su od rata i strpali su ih u neku osobu, pala je granata i ništa od njih nije ostalo, tada su mi preminuli tata i deda, a mama nije mogla da izdrži tu bol i patnju i dan kada se porodila tada je i umrla. Kako sam živela, bolje da me nije rodila. Čula sam da su oni bili baš zaljubljeni par i da niko nikad nije video takvu ljubav, baš su se voleli. Imala sam jednu sliku od roditelja i ne znam da li mi je neko uzeo ili sam je izgubila, ali nemam je više – rekla je Boginja.

Kako je Boginja otkrila, ona ima brata i sestru, a kako smo uspeli da saznamo i istražimo, reč je o Aleksandri i Savu Stijelji, koji su već u javnosti govorili o svojim roditeljima i o tome kako je izgledao taj dan kog se nerado sećaju.

– Kolona je bila nepregledna. Kada se napred ukaže uzbrdica ne vidi se čelo kolone, a kada se okrenete nazad ne vidite kraj. U koloni traktori, konjska zaprega, mali kamioneti, putnička vozila, ali i pešaci. Kretala se sporo. Kada se neko vozilo pokvari ili se zaustavi, cela kolona iza stane dok se to ne raščisti. Izgleda da se ljudi u panici nisu setili da ponesu vodu, a mnogi ni hranu – prisećao se Savo Stijelja, koji se prisetio i momenta kada se zatresao kamion, čula jaka eksplozija i podigla se prašina i crni dim:

Nastala je vriska i cika, zapomaganje, leleci. Neko me je vukao za ruku, toga se sećam, jako me je vukao. Našli smo se na cesti i to ispred ’mercedesa’ moga oca koji je goreo. Leva vrata su bila otvorena a unutra su u plamenu sedeli moj otac Mirko i iza njega moj deda Branko. To je onaj ’mercedes’ koji se vidi kako gori na snimcima. To je slika koja mi se urezala i koju nosim sve ove godine. Kad sam izašao video sam oca u autu bez glave, a deda je bio nagnut napred. Pozadi sa njima u autu je bio komšija Dušan Ivaneža, ali njega nisam video, jer smo odmah krenuli ka šumi da se sakrijemo.

Kasnije je saznao da je majka prevezena u Banjaluku, pa u Novi Sad, gde je rodila njihovu mlađu sestru Tatjanu koja sada ima 30 godina. Nažalost, odmah po porođaju, Vedrana je preminula. Lekari su govorili da je uzrok smrti očigledno jak stres usled bombardovanja i strah za opstanak nerođenog deteta. Do porođaja nju je održavao samo nadljudski napor za očuvanje života deteta.

S druge strane, za medije je govorila i njegova sestra Aleksandra, koja danas živi sa porodicom u Nemačkoj, imala je tri i po godine i malo toga pamti.

– Sećam se majčinog vrlo jakog zagrljaja i vriska žena. Danas kada me neko malo jače, prijateljski zagrli, obuzme me strah, što je izgleda posledica traume. Sledeće što pamtim je da gledam u automobil kako gori. To je, kasnije shvatam, vozilo u kojem su stradali otac i deka. Baka mi je pričala da narednih godinu i po dana skoro svaki put kada nešto pojedem, povratim. Kada sam odrasla i spoznala šta se tu desilo, kada sam posle 20 godina posetila rodno selo u opljačkanoj kući našla sam na prozoru male patikice za koje mi je tetka rekla da su moje – priča Aleksandra za Novosti i dodala:

Gledala sam kroz njega. Unutra je bilo još mnogo žena. Videla sam avion i pokazala rukom na njega, a baba je viknula mami: “Skloni to dete sa prozora!” Mama me zagrlila, ali ja sam opet gledala taj avion. Sledeće slike koje pamtim su da kamion staje, žene vrište, bratu teče krv iz uveta, a da je mamina cela ruka kojom me je grlila bila krvava. Neko me je, potom izneo iz kamiona i tada sam videla automobil koji gori. U tom trenutku nisam znala da su u njemu bili moj tata Mirko i deda Branko, samo vidim babu kako vrišti i hvata ruku koja visi iz tog vozila. Onda smo otrčali u neku šumu…

Autor: Nikola Žugić