Izjava Stanije Dobrojević u razgovoru sa Dačom Virijevićem u rijalitiju Zadruga 9 Elita, u kojoj je govorila o majčinstvu i mogućnosti da dete dobije preko surogat majke jer ne želi da prolazi kroz trudnoću, izazvala je burne reakcije javnosti. Posebno su pogođene žene koje se godinama bore za potomstvo, prolaze kroz teške terapije, vantelesne oplodnje, spontane pobačaje i emotivno iscrpljujuće pokušaje da postanu majke.

Zašto je ova tema toliko osetljiva?

Majčinstvo nije samo privatna želja, već za mnoge žene duboka i bolna životna borba. Upravo zato javne izjave o trudnoći, rađanju i surogat majčinstvu nose dodatnu težinu. Ono što nekome može zvučati kao lični izbor, drugome može zazvučati kao nipodaštavanje svega kroz šta prolazi kako bi dobio dete.

Problem nije u tome da bilo ko ženi osporava pravo da odlučuje o svom telu. Naprotiv, pravo na izbor je civilizacijska i lična vrednost. Žena ima pravo da govori o svom odnosu prema trudnoći, porođaju i majčinstvu. Ali kada se tako ozbiljna tema svede na formulaciju u rijalitiju da neko “ne želi da se muči”, tada rasprava više nije samo lična, već postaje i društvena i etička.

Surogat majčinstvo nije hir, već za mnoge poslednja šansa

Surogat majčinstvo u javnosti se najčešće posmatra kao jedna od opcija za ljude koji ne mogu prirodnim putem da dobiju dete ili iz ozbiljnih medicinskih razloga ne mogu da iznesu trudnoću. Zato se kod mnogih žena koje se godinama bore za potomstvo javlja osećaj nepravde kada neko takvu mogućnost predstavi kao stvar komfora, estetskog izbora ili izbegavanja napora.

Tu i jeste suština problema. Nije sporno da savremeno društvo otvara prostor za različite modele roditeljstva. Sporno je kada se izgubi osećaj za kontekst. Za nekoga je surogat majčinstvo nada, za nekoga poslednja prilika, za nekoga jedini put do deteta. Zbog toga se ovakve izjave ne slušaju samo kao površni komentar u rijalitiju, već kao poruka koja može da zaboli one kojima je ova tema rana, a ne teorija.

Pravo na izbor postoji, ali postoji i odgovornost za izgovorenu reč

Upravo ovde treba biti pošten i precizan. Nijedna žena ne sme biti osuđena zato što ne želi trudnoću, kao što nijedna žena ne sme biti omalovažena zato što očajnički želi da rodi. Društvo koje poštuje žene mora da ume da sačuva obe istine u isto vreme.

Međutim, javne ličnosti imaju dodatnu odgovornost jer njihove reči dopiru do velikog broja ljudi. Kada se govori o temama kao što su infertilitet, trudnoća, vantelesna oplodnja, usvajanje ili surogat majčinstvo, nije dovoljno reći samo šta neko misli – važno je i kako to kaže. Jedna rečenica može pokrenuti debatu, ali može i povrediti žene koje se svakog dana bude sa istom mišlju – zašto ja ne mogu da dobijem dete.

Gde je granica?

Ključno pitanje nije da li žena ima pravo da bira. Ima. Ključno pitanje je da li je etički opravdano temu koja je za mnoge povezana sa tugom, strahom i medicinskom mukom svesti na puko izbegavanje lične nelagodnosti.

U tome se krije i razlog zbog kog je deo javnosti burno reagovao. Mnoge žene ne biraju između trudnoće i surogata. One biraju između nade i razočaranja, između još jedne terapije i još jednog negativnog rezultata, između vere da će uspeti i straha da možda nikada neće. Zato ovakve izjave neminovno odjekuju mnogo jače nego što možda deluje na prvi pogled.

O ovoj temi mora pažljivije

Rasprava koju je izazvala Stanijina izjava može imati smisla samo ako nas podseti na jednu važnu stvar – o roditeljstvu, plodnosti i ženskom telu mora se govoriti sa više odgovornosti, više znanja i više empatije. Jer između prava na lični izbor i potrebe da se ne povrede oni koji nose najteži teret postoji prostor za pristojnost.

Upravo ta pristojnost danas najviše nedostaje javnom prostoru. A kada je reč o ženama koje se bore za potomstvo, svaka reč mora da ima meru. Ne zato što je zabranjeno misliti drugačije, već zato što su neke teme suviše bolne da bi bile izgovorene olako.