ISPOVESTI POZNATIH KOJE LEDE KRV U ŽILAMA! Pevačici majka otišla kada je imala pet godina, njoj je detinjstvo obeleženo boravkom u Zvečanskoj: Muža su mi ubili, deca su mi bila željna slatkiša…

Porodični odnosi često su među najkomplikovanijim odnosima u životu, a kada su u njih umešani nerazumevanje, različiti pogledi na svet, razočaranja i dugogodišnji sukobi, ni poznatost ne može da ih učini jednostavnijim. Iako se o privatnom životu slavnih uglavnom govori kroz uspehe, ljubavi i glamur, pojedini javno su odlučili da progovore i o njegovoj manje sjajnoj strani.

Zorana Mićanović – majka je otišla kada je imala pet godina

Mlada pevačica Zorana Mićanović, koja se proslavila hitom “Sikter” je jako mlada ušla u šoubiznis, a njen život krije tešku i bolnu tajnu o najranijem detinjstvu. Roditelji su joj se razveli kada je imala samo godinu dana, a nakon pete godine usledila je prava porodična drama i razdvajanje od majke.

– Moj tata je bio bolestan 3 godine, pa smo morali da zatvorimo sve radnje koje smo imali u Šapcu. Kada se oporavio izrazio je želju da ponovo otvorimo nešto, kako bi on mogao da radi sa majkom. Ja sam mu rekla da ću to rado prihvatiti i da ću ponovo otvoriti salon gde će oni raditi, a ja biti njihova podrška, kao što su oni meni bili na samom početku – rekla je pevačica.

– Zanimljivo je da zapravo ti svoju maćehu zoveš mama – prokomentarisao je voditelj Ognjen Amidžić.

– Imam dve mame. Moja majka je mene rodila, ali ova žena je mene odgajila – istakla je Zorana Mićanović.

Otišla da živi sa ocem već sa 5 godina

– Majka me je ostavila sa 5 godina. Nismo se slagali njen partner i ja. Htela sam da pređem kod tate, nakon toga me je tata uzeo. Svako nek živi svoj život, ja sam srećna i zadovoljna. Shvatila sam da, iako nisam sa majkom, ja sam jedno srećno dete i da sam zadovoljna sobom. Otac mi je sve. Zahvalna sam što imam takvog oca – rekla je Zorana, pa otkrila zbog čega se nije slagala sa očuhom.

– Nije se slagao on sa mnom, nije hteo da me prihvati. Nije želeo da živim sa majkom, non stop sam bila odbačena, neke nesuglasice konstantno. Kao dete sa 5 godina sam shvatila da tamo ne pripadam. Zašto bih bila tamo gde me neće? Majka je verovatno bila zaljubljena, ja joj sve opraštam. Hvala joj na svemu što je učinila za mene. Pozdravljam je ovim putem puno – rekla je Zorana Mićanović.

Vesna Đogani – detinjstvo obeleženo siromaštvom i boravkom u Zvečanskoj

Priču o svom odrastanju Vesna Đogani nikada nije krila. Jednom prilikom i sama je ispričala kako je rođena iz velike ljubavi ali da je otac ostavio.

– Rodila sam se iz velike ljubavi, to nije bila veza na jedno veče. Ali sam kao beba ostala sama sa majkom i nikada nisam dobila odgovor zašto nas je otac ostavio i nije želeo da plaća alimentaciju, niti da me vidi – ispričala je Vesna jednom svoju priču i prisetila se vremena koje je provela u domu za nezbrinutu decu:

– Jedno vreme sam bila u Zvečanskoj i to je bila jako velika trauma, sećam se toga iako sam bila baš mala. Sećam se da sam stalno tamo plakala. To vam je kao kad imate dete i ono je bolesno, ima temperaturu, i samo zove: “mama, mama”, a mame nema, nikako da dođe. Tako da je to bilo jako teško za mene. Ipak razumem svoju majku, jer je bila primorana da to uradi, nije mogla da me izdržava i bilo joj je mnogo teško, mnogo je patila u tom periodu. Ali nema opravdanja za oca koji ostavi svoje dete i ne želi da bude ni u kontaktu sa njim. Međutim oprostila sam mu to, jer ne želim da trujem svoju dušu više takvim stvarima.

Majka je na sve načine pokušavala da je uzme iz doma

Nekoliko meseci je provela u Zvečanskoj, a onda je majka uspela da se snađe i da ponovo budu zajedno.

– Mama je u tom periodu jako patila, bila je van sebe, zato je na sve moguće načine tražila nekog da me zbrine. Upoznala je naše današnje kumove, to su ljudi koji su radili sa njom u fabrici. Ona je toliko plakala i oni su se sažalili, nisu imali dece, te su me oni izvukli iz Zvečanske i od tada sam bila kod njih. Do sedme godine sam živela sa njima, dok mama nije sredila svoju stambenu situaciju, pa sam tada prešla kod nje, ali sam stalno bila na relaciji majka i kumovi – ispričala je ranije pevačica.

Kao veoma mala morala je da vodi računa o svemu jer je majka radila dva posla.

– Taj period nije bio lak jer je mama radila dva posla, da bi kao samohrana majka mogla da nas izdržava. Ja sam prešla iz toplog doma u malu kućicu gde nismo imali grejanje. Morala sam da ložim vatru i donosim drva. Nije bilo toplog obroka da me čeka kad dođem iz škole, jer je mama radila non stop, pa je donosila hranu od nekih žena gde je radila i čistila kuće. Mnogo puta sam bila pregladnela, ali nisam očajavala jer smo nas dve bile zajedno, uvek smo govorile: “izborićemo se”. Sećam se, išle smo da skupljamo drva po naselju, jer nismo imale za ogrev. Tu mi je bio presek, iz toplog i ušuškanog prelaziš ovde gde nije tako sjajno, ali sam sa mamom, na svom sam. Imala sam teška iskušenja svakodevno, te sam brzo morala da sazrim. Dešavalo se da drugari iz odeljenja idu na rekreativne nastave, a ja nemam pare za to. Morali su svi da skupljaju novac da bih i ja išla. Bilo je jako teško jer su sa mnom u odeljenju bila deca koja su živela na Dedinju, išla na časove tenisa, klavira, a ja nisam imala televizor u kući do 12 godine – rekla je tada Vesna.

Pokušala da stupi u kontakt sa ocem

Iako je otac ostavio nju i njenu majka Vesna je smogla snage da sa njim stupi u kontakt, ali bezuspšeno.

– Na nagovor drugarice Katarine sam jednom pokušala da ga okrenem. Našle smo telefon i ja sam pozvala, a javila se njegova tadašnja supruga Vera. Ja sam rekla: “Dobar dan, ja sam Vesna, vaš suprug je moj tata. Samo sam želela da vam kažem da ja postojim”. Ona mi je na to samo odgovorila: “Ne, ti ne postojiš. Nemoj više da nas zoveš”, i prekinula je vezu. Od tada više nisam nikad pokušavala da ga nađem – ispričala je Vesna jednom prilikom.

Sa 13 godina je počela da radi – Kumovi i majka su joj nadomestili očinsku figuru

– Nedostatak oca nisam ni osetila toliko strašno, jer sam imala toliko divne kumove i majku, koji su me jako pazili i voleli – rekla je jednom prilikom Vesna.

– Kada je kuma umrla ja sam pazila kuma da ne bude sam. Stalno sam ga posećivala i bila sa njim. Dok sam živela sa njima često su mi pričali kako će taj stan ostaviti meni, i kako ću ja to naslediti. Međutim, pred kumovu smrt, došla sam na vrata koja mi je otvorila ista žena kao moja kuma. Ispostavilo se da je to njena sestra bliznakinja i da kum sa njom ima sina. Oni su bili zajedno nekad u mladosti, još pre mene, tako da je kum bio sa dve rođene sestre. I onda se odjednom sve moje raspršilo u vazduhu. Taj stan je nasledio njegov sin, a ja tu više nisam bila poželjna. To me je baš dotuklo, jer sam jako volela kuma i bila uz njega do smrti. Kada je on umro završilo se to moje bezrbrižno detinjstvo i tu drugi put shvatam da ponovo gubim to nešto, što možda zapravo nisam ni imala. Kapiram da moram da se izborim, da moram da radim. Mislim da sam tu preko noći sazrela i shvatila da nemam ni na koga se oslonim sem na sebe. Već sa 13 godina sam krenula da radim i samu sebe izdržavam – ispričala je ranije Vesna u emisiji “Preživeli”.

Emir Brunčević – majka se preudala, a o njemu je brinula rodbina

Emir Brunčević, pevač je iz Novog Pazara, koji je i Srbiju ali i ceo region oduševio svojim talentom. Emir važi za jednog od najboljih pevača narodne muzike, a malo ljudi je znalo priču o njegovom teškom detinjstvu. Pevač je nakon prazvoda roditelja posle samo pet godina ostao bez oca, a majka mu se preudala.

– Ostao sam bez majke godinu dana kasnije… Majka se razvela od oca i udala se. Imam kontakt s majkom, viđam je, sve okej, ali bez oca sam ostao sa 5 godina. Život ide dalje, šta da radim, sudbina je takva bila. Teško mi je bilo – rekao je Emir za “Blic”.

Iako su roditelji bili odsutni, ključnu ulogu u njegovom odgoju i pružanju sigurnosti preuzeli su najbliži rođaci. Do 13. godine živeo je okružen tetkom, nanom i stričevima, pri čemu su mu dva strica pružila neizmernu pažnju, ljubav i zaštitu:

– Da, imam ja tu dva strica koji su me odgajali, gledali su me, iskreno, bolje nego svoju decu. I zahvalan sam im do groba. Tako da, nikakvu muku nisam video dok sam bio dete, da sam, da nešto mi je nedostajalo. Jedino otac i majka. A tako da nešto nisam imao, uvek sam imao prvo ja, pa ostala deca – izjavio je pevač.

Zbog razdvojenosti u detinjstvu, sagovornik u ranim godinama nije u potpunosti razumeo ko mu je majka. Tek oko 10. ili 11. godine, kroz povremene posete, postao je svestan tog odnosa. Vremenom je izgradio duboko razumevanje za njene tadašnje okolnosti i uspostavio dobar odnos sa njom:

– Ja sam do 13. godine odrastao sa tetkom, sa stričevima i sa nanom. Tako da ja u momentu nekom nisam ni znao ko mi je mama. Do možda 10, 11 godine, dok sam shvatio, kad su me vodili da je vidim, i ona dolazila da me viđa. Tad sam shvatio da mi je ona majka, i tako vremenom. Sad je sve okej. Dobro, ja razumem i nju, ona je bila mlada, tad nije bilo telefona, drugačija vremena bila. Ona je htela da me uzme, ali oni nisu, stričevi nisu bili za to da ja idem, pošto je ona mlada i tako je – bio je otvoren Brunčević.

Potresna ispovest Stanijine majke o izbeglištvu: “Muža su mi ubili, deca su mi bila željna slatkiša”

Stanija Dobrojević prisetila se u jednoj od emisija pakla koji je prošla zbog gubitka oca, ali je otkirla i koliko je boli kada joj to spominju u rjalitiju.

– Kao da sam utrnula od bola. Ovo da sam ikada pomislila da ću slušati ne bih verovala. Asmin kad je ono izgovarao za mog oca, bila sam mrtva na garnituri. Cvilim u sebi od bola i tuge. Da on dira ono nešto, neka ga ostave na miru. Samo bih cvilila od bola. Pretrnem od bola, kao da mi neko srce reže nožem. Ne mogu da verujem da neko bude u stanju da izgovara takve reči. Ja sam stvarni želela da je on živ, ali da on kaže da je on živ i da je pobegao od nas. I za mog brata da on ima alopeciju.. I da Maja iste stvari izgovara. Asmin i Maja su mi jedno te isto, najveća zla i nakaze. Majka je jeste distancirala zbog tadašnjeg dečka. Nikada nisam udarala na Takijevo očinstvo. On je želeo da podigne svoju mezimicu da može da bude njegova princeza, a ona se razmazila.. Napravi je od nje rijaliti je*ačoicom. On je možda stvarno divan otac, alik njeni postupci. Čuli smo od Poršeline da ju je tukao. Oni meni udaraju na moje poreklo. Ja sam ponosna na svoje poreklo. Podigao je ćerku takva kakva jeste. Maja je toliko morbidna. Nikada nisam slikala onu stvar, ne postoji na svetu to. Niti imam te klipove. Moja golotinja je moj greh. Ali mislim da to ne piše u 10 Božijih zapovesti – rekla je Stanija.

– Ne smem o tome da razmišljam. Sramota me je. Ja ovde gorim u svom paklu. Takav je životni put. Ajde što udaraju po meni nego što njihz gaze. To su časni ljudi. Ja sam sve ovo birala. Nema šta mi nisu izgovarali svih ovih godina. Ali zašto njih da diraju? – rekla je kroz jecaj Stanija.

– To je bio pošten čovek, velikog autoriteta. Bavio se politikom. Dve godine nismo znali da li je živ ili mrtav. Majka je dobila sliku mrtvog tela. Tetak kad se vratio je sve ispričao, jer je bio tu sa njim. Volim ga. On mi je boio zvezda vodilja – rekla je Stanija.

– Imala sam dve lutke i kućicu u dvorištu. Izašla sam to da spasim. Pomilovao me je po kosi i rekao da če se vratiti. Nikad se nije vratio. Ovo sam danas šta jedsam. NAučena sam da ne mrzim druge, nosimo te neke rane. nek me diraju za gole slike, ali da li je normalno da se tako diraju mrtvi – rekla je Stanija, a jednom prilikom je otkrila kako je njen otac likvidiran.

– To je bilo u ”Bljesak akciji”. Bio je ubijan na licu mesta, imao je čin. Likvidniran je na licu mesta. Nismo znali da li je živ ili mrtav. Sahranjen je u masovnoj grobnici i već godinama tražimo dan ga identifikujemo, da dobije grob kako mu dolikuje. Zato me boli kada mi Asmin vređa moj pokojnog oca, da to sve moj brat sluša, moja majka… Odgojeni smo da nikoga ne mrzimo, za nas je ovo strašno – otkrila je Stanija.

Iza samouverenog nastupa i glamuroznog života po kojem je javnost prepoznaje kriju se bolne uspomene koje Stanija nikada nije zaboravila. Njena majka svojevremeno je otvoreno govorila o periodu u kojem su se suočavali sa nemaštinom, neizvesnošću i borbom za najosnovnije životne potrebe.

“Deca su mi bila željna slatkiša i igračaka”

Slavica Dobrojević priznala je da joj je najteže padalo to što svojoj deci nije mogla da priušti ono što je većini njihovih vršnjaka bilo uobičajeno. Nakon što im se život iz korena promenio, njen jedini cilj bio je da ih zaštiti i izvede na pravi put.

– Kada imaš lep i normalan život, a u jednom danu izgubiš sve, naravno da je mnogo teško, doživiš šok i ne znaš šta te je snašlo, usplašiš se života i u tom trenutku nema nikoga da ti pomogne. Moja jedina misao tada je bila kako spasti moju decu, i ništa materijalno u tom trenutku ti nije važno. Bio je to poduži period u pravoj nemaštini, bilo je trenutaka kada su mi deca bila željna slatkiša, igračaka i svega onoga što prati jedno detinjstvo, a nisam imala nikakvu mogućnost da im to pružim – ispričala je Slavica Dobrojević.

Teške životne okolnosti primorale su porodicu da se neprestano seli, zbog čega je Stanija tokom školovanja menjala brojne sredine i iznova pokušavala da pronađe svoje mesto među vršnjacima. Njena majka istakla je da takve promene nisu bile nimalo jednostavne, posebno za dete koje je uz sve to prolazilo i kroz porodičnu tragediju.

– Svaki stres ostavlja manje ili veće posledice, a možete da zamislite kada vam se život promeni iz korena i kada samo u toku osnovne škole promenite devet osnovnih škola, gradova i svaki put upoznavanje sa novom sredinom, učiteljima i decom i konstantna borba za svoje mesto, želja da dokažete da ste dobar đak i da steknete prijatelje, kao i da se uklopite i budete prihvaćeni – ispričala je Slavica.

Ostala sama sa dvoje dece, bez krova nad glavom

Uprkos svemu što ih je zadesilo, Stanijina majka nije odustajala od borbe za svoju porodicu. U jednom periodu završili su u kolektivnom smeštaju, a tek nakon nekoliko godina, kada su ponovo uspostavili kontakt sa rodbinom, počele su da se otvaraju mogućnosti za bolji život.

Slavica je priznala da je kao samohranoj majci bez sigurnih prihoda bilo izuzetno teško da se izbori sa svim izazovima, ali je podrška porodice bila presudna da decu školuje i pomogne im da izgrade sopstvenu budućnost.

– Meni kao ženi koja je ostala bez ičega, sama sa dvoje dece, bez krova nad glavom, bez ikakvih primanja, bilo je jako teško. Završili smo u kolektivnom smeštaju, sa svim tim ljudima koji su doživeli istu sudbinu, ali kada smo posle nekoliko godina našli mogućnost da se vidimo sa familijom (Stanijinim tetkama), tada je život krenuo u nekom pozitivnijem pravcu. One su mi tada pružile veliku podršku da iškolujem decu i da oni danas budu uspešni ljudi. Moj sin je veterinar, a Stanija diplomirani ekonomista. Moja najveća satisfakcija u životu je što sam uspela da svoju decu izvedem na pravi put i što oni to danas jako poštuju i cene i što oni sada mene čuvaju, paze i brinu za mene – rekla je Slavica.

„Dve godine nismo znali da li je moj otac živ“

O tragediji koja je obeležila njeno detinjstvo govorila je i sama Stanija tokom učešća u rijalitiju „Zadruga“. Tada je pred ostalim učesnicima otkrila da je njen otac stradao tokom rata, ali i da porodica pune dve godine nije znala šta mu se dogodilo.

Neizvesnost je bila posebno bolna, jer su do njih stizale različite, često protivrečne informacije o njegovoj sudbini. Tek nakon dve godine dobili su potvrdu da je ubijen.

– Ja sam rođena u Hrvatskoj, 1995. sam u ratu izgubila oca. Posle toga sam otišla u Banjaluku, menjali smo dosta mesta. Ruma je bila 13. mesto gde smo se naselili. Dve godine nismo znali šta je sa mojim ocem, da li je živ ili nije. Moj teča je bio zarobljen u Splitu. Tetka je pokušavala da sazna, pošto su njih dvojica bili zajedno. Dolazili su razni ljudi sa pričom da se utopio, da je našao ženu i decu. Posle dve godine smo dobili informaciju sa dokazima da je ubijen – ispričala je Stanija, ostavivši učesnike bez reči.

Danas, kao pobednica „Elite 9“, Stanija iza sebe ima dugogodišnju karijeru i status jedne od najpoznatijih rijaliti ličnosti u regionu. Ipak, njena životna priča pokazuje da put do uspeha nije uvek jednostavan, a iskustva iz detinjstva i požrtvovanost njene majke ostaju važan deo njenog života.

Milica Kemez – “MAJKA”

Bivšu učesnicu rijalitija “Zadruga” Milicu Kemez život nije nimalko mazio. Sa samo tri godine, Milica je završila u Domu za decu i omladinu “Vera Radivojević” u Beloj Crkvi zajedno sa sestrom Mirelom, nakon što je njihovom ocu Centar za socijalni rad oduzeo je ćerke jer nije mogao da im obezbedi osnovne uslove za život.

Njih dve je majka napustila, te nikada nije imala stabilnu porodicu, ljubav i podršku, a to nažalost nije dobila ni u hraniteljskoj porodici.

– Imala sam tri godine, a moja sestra Mirela pet, kad nas je Centar za socijalni rad uzeo ocu i odveo u Dom za nezbrinutu decu. Sećam se da sam mnogo plakala što idemo u dom. Toliko sam vrištala da me je čovek koji nas je vozio tamo udario. Pitali su me kasnije o tom incidentu, ali sam iz straha prećutala. Ubrzo su u dom počeli da dolaze ljudi koji su hteli da me usvoje, ali je želja našeg oca bila da Mirelu i mene ne razdvajaju. Svi su tražili jedno dete, pa smo nas dve ostale u domu. Pokušala sam da pobegnem iz doma, skočila sam kroz prozor, povredila se i završila u bolnici. Otad mi je ovaj moj ožiljak na čelu – počinje Milica svoju bolnu ispovest.

Njih je uzela izvesna Vesna, koju je Milica zvala “mama”, ali je ubrzo sve prešlo u agoniju.

– Ta Vesna nam je rekla da je ona sada naša mama i da “roditelj nije onaj ko te rodi, već onaj ko te čuva”. Pored nas je brinula o još jednom dečaku i njegovoj sestri. Prvih godinu-dve je bilo sve u redu. Zvala sam je “mama” i tako sam je i doživljavala. S vremenom je popustila sa živcima i počela da nas kažnjava, kao i da nas fizički i psihički maltretira – pričala je Kemezova, a zatim opisala neke od prvih kazni koje je hraniteljka primenjivala nad njom:

– Jednom mi je rekla da pripazim na pecivo koje se peklo u šporetu, a meni je zagorelo. Bacila ga je na pod i naterala me da ga pojedem! Izbacivala me je napolje, nekoliko puta je sestru i mene terala da spavamo u dvorištu, zaključavala nas je u podrum… Tako bi reagovala ako, na primer, razbijemo neku figuru ili se popnemo na tavan. Nismo išle kod druge dece na rođendane, nismo ih ni slavili. Ne pamtim nijednu rođendansku tortu, niti decu na slavlju kod mene.

Hraniteljka je Milicu i njenu sestru svakodnevno zlostavljala, a devojčice su zadobile masnice po čitavom telu.

– Stalno je bila živčana, za sve smo joj mi bile krive. Jednom sam s Vesnom nameštala furunu, rekla mi je da će ona da je podigne, a da ja brzo popravim nogicu. Nisam se snašla, a ona mi je tešku peć spustila na ruku! Iskrivila mi je ruku, danima me je bolela… Drugi put mi je drškom od metle razbila glavu, išla mi je krv. Dešavalo se da je gledam kako mi udara sestru. To bi me potreslo, pa bih jecala, a ona se drala: “Što plačeš, hoćeš i tebe da bijem?” Gađala nas je čime je stigla. Često bi nas krvnički istukla kaišem, ruke su mi bile modre. Sećam se nekoliko fotografija na kojoj su sva deca iz razreda nasmejana, a ja krijem ruke iza leđa da mi ne bi bile na slici. Umela je da me kazni i pošalje u školu u starim muškim stvarima, prljavim i pocepanim. Terala me je da joj masiram noge do šest ujutru, dok učim tablicu množenja. Imala sam fobiju od učenja, jer ako nešto pogrešno pročitam, uvek bi me klepila po glavi. Nije mi dozvolila ni da odem na maturu! – priseća se Milica trauma iz detinjstva. Ona kaže da su mnogi znali šta se događa iza zatvorenih vrata, ali da niko nije reagovao i pokušao da im pomogne:

– U komšiluku su svi znali da nas maltretira, ali joj niko ništa nije smeo. Bila je muškobanjasta, radila je na pumpi, a pre toga je bila u vojsci. Svi su je se plašili. Imali smo životinje, kokoške, svinje, koze, ona ih je klala. Mi smo brinuli o njima, hranili ih, čistili… Radili smo i na njivi.

– Ne znam zašto, ali Vesna je Mireli puštala kosu, a mene je protiv moje volje šišala na kratko da izgledam kao dečak. Nikad nam nije dozvoljavala da čupamo obrve, brijemo se, farbamo… Sestra je u internatu ofarbala kosu, a kad je ova to saznala, rekla joj je da takva ne dolazi kući za vikend i da će je ubiti! Mirela se mnogo uplašila tih pretnji. Od straha je htela da se ubije! Drugarice iz internata su joj rekle da napiše pismo Centru za socijalni rad i opiše uslove u kojima živimo i kako se Vesna ponaša prema nama. Inače, Centar za socijalni rad nas je možda tri puta obišao otkad smo živeli kod nje, a mi bismo se tada pravile da je sve u redu – priča Milica i dodaje da su socijalni radnici po prijemu tog pisma došli po nju u školu i odveli je na razgovor:

– Ušla sam u kancelariju, a tamo je bila i ona! Pitali su me da li je sve iz pisma tačno, a Vesna me je pogledala u oči i rekla: “Želiš li da odeš od kuće kao Mirela?” Samo sam ćutala. Potom su me odveli u drugu prostoriju i postavili mi isto pitanje, a ja sam im tek tad priznala da je sve istina. Mirelu i mene su odmah smestili u privremenu hraniteljsku porodicu u Vršcu u kojoj smo bili dok nisam završila prvu godinu srednje frizerske, a ona drugu godinu medicinske. Kasnije su nas prebacili u treću hraniteljsku porodicu u Novom Sadu, kod žene koja je imala dvoje dece. Bila je korektna, nije nas fizički maltretirala. Kod nje sam napredovala i počela da verujem u sebe, poraslo mi je samopouzdanje.

Sve vreme dok se selila i tražila malo sreće, Milica je mislila samo na jedno – roditelje! Čak 11 godina nije imala nijednu informaciju o majci i ocu. Maštala je kako će se svakog časa pojaviti na vratima, uhvatiti je za ruku i povesti kući!

– Ništa nisam znala o mami i tati, čak ni kako se zovu. Pošto imam specifično prezime, mnogi su me pitali: “Odakle su tvoji?”, a ja nisam znala da odgovorim. Dok sam bila u domu i hraniteljskim porodicama, zamišljala sam kako moja majka izgleda, nadala sam se da će se svakog časa pojaviti i doći po mene. Kad nas je Vesna tukla, plakala sam i pitala se: “Da li mama misli na nas? Da li brine gde smo, da li smo žive?” Niko za 11 godina nije pozvao da pita da li smo sestra i ja žive! Zanimalo me i kako izgleda moj tata, na koga ličim, kakva li sam bila kao beba… Bila sam ljuta na mamu što ne dolazi – s tugom u glasu priča učesnica rijalitija.

U srednjoj školi je saznala istinu o roditeljima. Ali uz tu istinu, došla je i nova bol. Njena mama više nije bila živa. Nikada je nije upoznala, niti zagrlila.

– Kad smo prešle u Novi Sad, odveli su Mirelu i mene u Centar za socijalni rad i rekli nam da su nam pronašli roditelje. Upitala sam: “Je l’ i oca i majku?”. Odgovorili su da nam je mama umrla pre šest godina, a da nam je tata u zatvoru. Razočarala sam se u život! Tad sam upoznala babu i dedu sa mamine strane, ali nisam imala osećaj da je to neko moj. Ubrzo je deda umro i sahranjen je pored moje majke. To mi je bio jedan od najtežih trenutaka u životu! Tad sam prvi put videla njenu sliku, i to na grobu! Pala sam, ležala na zemlji, tuga me je obuzela… Prezrela sam svet, ljude, bolelo me što se sve tako desilo i što je nikad nisam upoznala. Potom je tata izašao iz zatvora i dozvolili su da ga viđam samo u Centru za socijalni rad. Meni je to bilo malo, pa sam bežala iz škole da bih bila s njim. Bio je alkoholičar, rekla sam mu da ne želim da ga viđam ako pije, pa je prestao. Šetali smo zajedno, držao me je za ruku… – opisuje Milica susrete sa ocem, koji se, nažalost, opet odao piću:

– Sećam se da me je molio da mu pevam pesmu: “Ličiš na moga oca” od Cece Ražnatović. Snimao bi me telefonom i onda to slušao dok ne zaspi. Bila sam mu mezimica! Videla sam ga svega desetak puta, kada su mi javili da je umro. Svi koje sam ikada imala su umrli! Da imam ovu pamet i životno iskustvo, odvela bih ga na neku kliniku da se leči. Možda bi još poživeo.

Autor: Nikola Žugić